Кроника једног нестајања

Содржина

Године 1996., недуго након убојства Yитзхака Рабина и избора Бењамина Нетанyахуа за израелског премијера, Палестинац Е. С. (Е. Сулеиман) се након 12-годишњег егзила у Неw Yорку враќа у свој родни крај на Западној обали. Ту живе његови стари родитељи, отац (Ф. Сулеиман) који често заспи пред упаљеним телевизором с којег одјекује израелска химна а на екрану се вије израелска застава, и брижна мајка (Н. Сулеиман). Кроз разговоре с члановима своје обитељи попут ујне (Ј. Маззаwи) и других Е. С. полагано почиње схваќати да су Западна обала и Палестина њему сад прилично непозната земља, која је све интензивнијим губитком идентитета и традиције осуѓена на поступно нестајање. С друге стране, у Јерузалему, млада и сензибилна Арапкиња Абу Аднан (Ф. Еилеми) покушава унајмити стан те се тако осамосталити од родитеља. Но у арапској агенцији за промет некретнинама одговоре јој да се мора држати традиције те наставити живјети у дому с родитељима који јој могу пружити заштиту. А кад стан покуша унајмити преко огласа, жидовски станодавци отворено јој кажу да не желе Арапе за подстанаре.

Изврсна егзистенцијална докудрама године 1996. на фестивалу у Венецији овјенчана наградом Луиги Де Лаурентис, те годину касније с успјехом приказана на меѓународним филмским фестивалима у Сеаттлеу и Роттердаму, импресиван је самостални редатељски првијенац најугледнијег и најпознатијег палестинског филмаша Елије Сулеимана ("Божанска интервенција", "Вријеме које преостаје"). Сулеиманијева остварења обиљежавају дуги медитативни кадрови, сјајно и слојевито психолошко профилирање ликова, суптилно елаборирање њихових унутарњих, интимних стања, тенденција к визуалном и композицијском перфекционизму сваког кадра, бављење односима и проблемима унутар властитог обитељског круга, изврстан рад с глумцима који су често натуршчици и чланови његове обитељи, при чему Елиа и сам стаје пред камеру, те јасан и наглашен, али и размјерно ненаметљиво проведен ангажман. У свом аутобиографском првијенцу у којем наступају његови родитељи и други чланови обитељи, те у којем се бави и властитим интимним стањима и двојбама, Сулеимани тематизира затирање традиције и идентитета на Западној обали и у Палестини, која је према њему осуѓена на нестајање. Сасвим је развидно на коме лежи кривња за такво стање и могуќ нестанак, јер аутор приказ палестинске благости, културе, модерности али и ослоњености на традицију уоквирује кадровима са својим оцем који спава пред укљученим телевизором на којем се емитирају израелска химна и застава. Но Сулеимани никога не осуѓује, веќ само биљежи стање ствари.