Од шаптачице до гласноговорника

Содржина

Више ни у једном казалишту не постоји тзв. шкољка за шаптаче. Та је шкољка својеврсни симбол појма "казалиште". Но, вријеме носи своје и шаптачи, заједно са шкољкама - нестају. Шкољке се одлажу у складишта изиграних сценографија, а шаптачи као занимање престају постојати. Штовише, данас веќина казалишних куќа у Хрватској нема службеног, на плаќи, стално запосленог шаптача. Мада још увијек, углавном само на пробама, помажу при стварању представе и то онако како најбоље знају - шапќуќи. Али и то све рјеѓе. Многи тврде да је то најочитији знак да се казалиште, а с њиме и свијет, неповратно промијенило. Наиме, све се мање играју текстови у којима је важно што је тко уопќе рекао. Све је мање текстова у стиху и рими, па су и ријечи изгубиле на важности. "Шаптачи изумиру. Људи имају све мање времена за комуникацију. Живот из дана у дан постаје све убрзанији и технолошки сувременији, људи удаљенији. Доќи ќе дан када неќе бити времена за шаптање" - каже једна професионална шаптачица. С друге стране, чињеница је да епохални штимунг 21. стољеќа више треба букаче него ли шаптаче. Управо у тој нововјекој тенденцији крије се други слој ове приче. Тако данас, док шаптачи изумиру, незаустављиво се множе гласноговорници...