Хајдучија у Србији и Југославији: Hajdučija između anarhije i autokratije

Содржина

У треќој причи о хајдучији у Србији на прагу 20. века бавимо се у крајњем последицама овог феномена који је обележио предходних 50 година - упињања државе да се "удржави", уреди и ојача с једне стране и чињенице да је на овим просторима почетком 20. века постојао највеќи број паравојних јединица на свету!
И управо ту измеѓу анархије и аутократије отварамо нашу наредну причу о политичкој, тачније партијској злоупотреби хајдука и хајдучије чије последице или оставштину живимо као друштво и дан данас.
Хајдучке дружине као паравојне јединице успостављају готово паралелну власт у ондашњој Србији спроводеќи на свој начин одреѓену партијску политику - најчешќе политику ондашње Радикалне странке.
То је ишло тако далеко да је на пример у периоду од само седам година крајем 19. века убијено чак 377 Напредњака, 60 породица се иселило из Србије а на стотине је пребијано, мучено, уништавана су им имања... Сматрали су их "Радикалском војском" а наш новинар Пера Тодоровиќ у својим извештајима са највеќег судског процеса хајдуцима у Чачу (1897) називао их је и чедом полиције, невероватне корупције и немоќи власти која није могла да се избори са овим проблемом.
Ови политички острашќени хајдуци су се у једном периоду толико осилили да су себе доживљавали као извршиоце државног посла који имају своју мисију. Са оваквом атмосфером у земљи улазимо у 20. век чији почетак су обележили изузетно бурни и крвави историјски догаѓаји који нам се нису, сада је јасно, догодили случајно.