Mala gospođica

Ово је прича о љубави измеѓу Мале Госпоѓице и одвјетника Родолфа, испреплетена политичким неслагањима која су заокупила Бразил уочи укидања ропства у другој половици 19. стољеќа. Инспирирана истоименим романом Марије Дезонне Пацхецо Фернандес, серија се први пут у Бразилу емитирала 1986. Њезин сценарист био је Бенедито Руy Барбоса, а редатељи Реyналдо Боурy и Јаyме Моњардим. Ремаке те успјешне сапунице режирао је Рицардо Wаддингтон.

Мала Госпоѓица прича је о младој јунакињи која персонифицира своју генерацију и која се, потакнута идеалима о слободи и једнакости, бори против неправде и ропства. Прича почиње када Мала Госпоѓица, кќи баруна од Араруне, и Родолфо, син обитељског одвјетника, заврше студиј и врате се у главни град провинције. Радња се догаѓа двије године прије Златног закона када су пламтјеле идеје о укидању ропства. Покрет је побиједио у веќини градова, но град Араруна је једно од посљедњих упоришта ропства у којему барун намеќе своју вољу над цјелокупним становништвом с циљем да се сруше аболицијски идеали. То се мијења доласком Мале Госпоѓице која са собом носи управо такве принципе и претвара се у велику политичку и идеалистичку противницу властитога оца. Малу Госпоѓицу освоји Родолфо кад дозна да је он аболицијски активист који ослобаѓа робове и води их у организације које их могу довести до било каквог облика слободе. Однос Мале Госпоѓице и Родолфа комплициран је, понајвише због њезина оца, несмиљенога баруна и Родолфовог највеќег политичког непријатеља.

Како би се што вјеродостојније приказала свакодневица градиќа у праскозорје укидања ропства, савршено су послужиле плантаже из околице Сãо Паула из 19. стољеќа. Иако у околици тог бразилског велеграда више не цвјетају плантаже каве, показало се да је та земља изврсна позадина за робове који су обраѓивали поља. Окружене шумама и језерима, као главне локације за снимање приче изабране су двије плантаже. Оно што су некад биле куќе богатих велепосједника, у серији су домови двију обитељи. Једна је плантажа тако дом баруна од Араруне, а друга Цоутинхова. Недалеко од њих саграѓен је цијели градиќ са зградама у колонијалном и класицистичком стилу, типичноме за 19. стољеќе. Сетови су осмишљени тако да одговарају друштвеној класи власника, но како би се што вјерније дочарало раздобље, пуно је труда уложено и у одабир покуќства, тањура, сребрнине, постељине, па чак и коња и кочија. Детаљи којима се придавала позорност у креацији декорације сета су импресивни, но како би све било познато и глумцима, продукцијски тим за њих је осигурао и течајеве. Тако су неки учили тискарство, неки балет, понашање за столом, гесте и слично. Занимљиво је да жене у 19. стољеќу нису сједиле прекрижених ногу, мушкарци су били врсни јахачи, итд. Костими, фризуре и шминка такоѓер су у складу с раздобљем. Племкиње су гиздаве и богато дотјеране, но најзахтјевније је било дочарати робове. Језик сапунице такоѓер је прецизно дефиниран. Бенедито Руy Барбоса одувијек је био изврстан приповједач. Оригиналан стил његова рада карактеризира једноставност. Он је један од најпрестижнијих аутора бразилске телевизије, а својим радовима дирнуо је срца милијуна гледатеља.