Боја страсти

Адриана је удана за Алонса Гаxиолу, власника творнице Талавера, а њезине двије сестре Магдалена и Ребеца живе у истој куќи с њима. Брак им је солидан, и све би било бајно кад Ребеца не би била хировита дјевојка која се пред свима представља као прави анѓелак, а само Магдалена познаје праву нарав своје млаѓе сестре и не вјерује њезиним поштеним намјерама. Ребеца је одувијек тајно заљубљена у Алонса и због тога страшно завиди Адриани. Та завист прераст ќе у мржњу када Ребеца сазна да ќе јој сестра постати мајка. С друге пак стране, Магдалена доживи велику трагедију када њезин заручник нестане на дан вјенчања. Беспомоќна пред таквом ситуацијом, она се одлучи одвојити од обитељи и посветити свој живот најпотребитијима.
Само неколико дана послије трагедије Магдалена одлази у главни град. Алонсо путује у иноземство како би закључио посао и почео извозити своје производе. Тијеком тога раздобља Алонсова и Адрианина судбина заувијек ќе се промијенити. Она ќе доживјети тешку несреќу коју ќе преживјети једино њезина малена кќи. Након те трагедије Алонсо ќе се посветити само својој кќери Луцíји која ќе му бити једина животна утјеха. Ребеца ќе то искористити.
Прича се наставља 24 године послије. Алонсо и Ребеца су се вјенчали. Она је постала Луцíјина мајка, најбоља супруга и права дама. Пар добива још једну кќер. Нора има 22 године. Хировита је, својеглава и манипулира другима, баш као њезина мајка. Ребеца је несретна јер је свјесна да је Алонсо никада неќе у потпуности вољети. Зато си налази љубавника, али осјеќа се све усамљенијом. Након што понизи свога љубавника Федерица, он почини самоубојство, а она настави живјети као да се ништа није догодило. Али љубавникова обитељ, особито његов брат Марцело, желе истражити разлог његове смрти.
Марцело одлази у град Пуеблу и врло брзо схвати да ќе у обитељи Гаxиола Мурилло открити тајну братове смрти. У жељи да им се освети, он се намјерно повеже с њима и спонтано се почне заљубљивати у Луцíју која га испрва одбаци, али с временом га ипак прихвати. Интриге и проблеми се настављају, али и многи неспоразуми. Чини се да се прошлост враќа. Трагедије су дио свакодневице ове обитељи јер све што се скривало почиње излазити на видјело, као што то обично бива. Луцíа је попут живога мртваца, напустила ју је могуќа среќа, среќа коју је само она могла градити.