Novi srpski umovi

PëRMBLEDHJE

Crne rupe su i dalje najmisteriozniji objekat u Univerzumu koji uzburkava umove naučnika širom sveta.
Razlikuju se od ostalih nebeskih objekata po tome što imaju veliku masu u odnosu na prostor koji zauzimaju što uzrokuje devijacije prostor-vremena, a pri tom imaju takvu gustinu i osobinu materije koje ne možemo da opišemo fizikom koju znamo tzv. fizikom singulariteta.Kakve sve crne rupe postoje, na koji način se one proučavaju, na kojim velikim međunarodnim projektima učestvuju naši astronomi pomerajući granice dosadašnjih saznanja o crnim rupama - samo su neka od pitanja na koja odgovara nova epizoda "Novih srpskih umova".
Razmatranja o tome šta bi se desilo kada bi postojalo veoma masivno telo datiraju još od 18. veka. Koristeći Njutnovu teoriju gravitacije, Džon Mičel i Pijer Laplas, razmatraju slučaj takozvane tamne zvezde, tj. zvezde koja bi imala toliku veliku masu da je svetlost ne bi mogla napustiti.
Opšta teorija relativnosti, Alberta Ajnštajna iz 1915, predviđa postojanje masivnih objekata koji bi zakrivili vreme prostor, tako da ni svetlost ne bi mogla da ih napusti. Iste te godine Karl Švarcšild izvodi jednačine u metrici oko supermasivnog objekta, definišući radijus, koji predstavlja horizont događa, odnosno ono rastojanje od centra crne rupe koji predstavlja granicu odakle još uvek fotoni mogu da napuste okolinu crne rupe. Jednačine koje opisuju metriku oko rotirajuće crne rupe izveo je Roj Ker 1963. godine, a termin crna rupa uvodi Džon Viler 1968. godine.
Savremena istraživanja crnih rupa su diversifikovana, usmerena su na različite vrste crnih rupa od onih sa malom masom do supermasivnih crnih rupa koje se nalaze u centrima velikih gakasija. Na koji način su naši naučnici sa Prirodno-matematičkog fakulteta i Astronomske opservatorije u Beogradu uključeni u najnovija svetska istraživanja u ovoj uzbudljivoj astronomskoj oblasti - saznaćete u okviru serijala "Novi srpki umovi".