313: Синови светлости и синови таме

Содржина

У другом веку паган и хришќан. Тацит говори о њиховом,,празноверју, Светоније их означава као присталице новог и злочиначког празноверја, док филозоф Епиктет осуѓује јуначку готовост хришќана на мучеништво, будуќи да оно почива на слепом фанатизму. На другој страни, меѓу оновременим хришќанским апологетама нову веру је одлучно бранио Јустин Филозоф, а затим и Сиријац Тацијан, Атинагора и други.
Прогони хришќана одвијају се у таласима, ајвеќе затишје било је половином 3. века. еки почели да их цене, чак и фаворизују, као на пример Филип Арабљанин, који ќе бити убијен у граѓанском рату 249. године, а на престо ќе доќи Панонац Деције, који је сасвим променио однос римске државе према хришќанима,угрожавају Римско царство, његов напредак обнову. Деције издаје едикт према коме су сви граѓани Римског царства, без обзира којој религији припадају, дужни да принесу жртве паганским боговима и то пред службеном комисијом. ада је почео први велики, општи и систематски прогон који је захватио све делове царства. Меѓу ондашњим хришќанима било је и примера надљудске храбрости: бројни припадници хришќанских општина, чак жене и деца, упркос свим мукама на које су стављани због својих верских уверења остајали су непоколебљиви. Али, пошто су мученици страдали за веру почели да доприносе све веќем угледу хришќанства меѓу Римљанима, цар је желео да буде што више отпадника, а што мање мученика. бог оваквих поступака, је остао забележен у историји као један од најсуровијих прогонитеља.

Уредник: Božidar Nikolić