Igralište igranih filmova: Što ste sve valjali pogledati ako ste pitali kritičara

Stotinu ljudi stotinu ukusa. Dobro, kod kritičara je ta brojka nešto manja. Naš je Marko Stojiljković zaključio godinu i suradnju ovim pregledom njemu najznačajnijih naslova.
10. Sunday’s Illness / La enfermedad del domingo – R. Salazar (2018)
Prilično jednostavna priča u kojoj kćerka pokušava naplatiti emocionalni dug majci koja ju je napustila u detinjstvu kroz period od desetak dana ispunjenih pasivnom agresijom podignuta je na novi nivo time da se nikada, ali zaista nikada, ne postavlja otrcano pitanje zašto, već se ispituju emocionalne dubine boli. Razloge u principu znamo, mnogo češće povređujemo iz sebičnosti nego iz zlobe, ali posledica nismo baš svesni. Usled ne baš sjajnog marketinga, Sunday’s Illness je film koji lako može proći ispod radara, što bi bila greška koju možete izbeći ako i kada znate šta valja tražiti na Netflixu koji je globalni distributer ovog filma.
9. Tully – J. Reitman (2018)
Opet o roditeljstvu, ali iz kontra-ugla, doduše bez napuštanja kao takvog. Zvaničan diskurs nam govori da roditeljstvom ispunjavamo svoju suštinu i misiju na zemlji. Zvaničan diskurs je takođe jedna masna laž, a stvarno stanje stvari poput hroničnog umora, nervoze, fizičkog i intelektualnog propadanja će tek retki iskreni primerci roditeljske vrste pomenuti. Ovde su Reitman, a posebno njegova scenaristkinja Diablo Cody bili dovoljno iskreni i mudri da konačno progovore o tome, a deglamurizirana Charlize Theron (ali opet ne u “oscarovskom” Monster-ključu) je slika koju ćemo pamtiti.
8. Film Stars Don’t Die in Liverpool – P. McGuigan (2017)
Život Glorija Grahame, glumice-zavodnice iz klasičnih noir filmova, bio je zanimljiv radoznalnim voajerima jer je bio prepun skandala, ali su oni na njoj ostavili traga. Ovo, međutim, nije film o njenom životu, već o njenoj smrti, odnosno njenom odurmiranju i umiranju, ali i o jednoj velikoj ljubavi koja ipak ne može činiti čuda. Fantastično napisan i još bolje režiran, Film Stars Don’t Die in Liverpool je film koji vas mora potresti.
7. Teret – O. Glavonić (2018)
Priznajem, pristrasan sam jer mi je Ognjen Glavonić generacijski i kulturološki blizak, pa me muče ista pitanja kao i njega: krvavo nasleđe 90-ih, fašizacija društva, banalnost zla, a posebno onog koje nesvesno čine nominalno dobri ljudi, te šta generacije mogu ostaviti jedna drugoj. To, međutim, ne znači da Teret nije dobar film, samo da nije uvek prevodiv i svima jasan. Dakle, vrlo je ličan, iskren, bez ikakve kalkulacije, što dosta često  prepoznaju festivalski žiriji (kao recimo ovogodišnji na ZFF-u koji mu je dodelio glavnu nagradu), a i publika koja po završetku filma ostaje zamišljena.
6. The Real Estate – M. Mansson, A. Petersen (2018)
Mora li socijalna relevantnost oduzeti primat filmskoj dinamičnosti? Naravno da ne, i zato su dragoceni filmovi poput The Real Estate koji jedan kompleksan i višeslojan fenomen pervertiranja socijalne države u čisto kapitalističku koruptivnu shemu gradeći priču o zgradi sa socijalnim stanovima u privatnom vlasništvu kroz nešto što, kako film odmiče, iz drame i karakterne studije prelazi u psihološki horor. Idealan film za završetak filmsko-festivalskog dana.
5. Revenge – C. Fargeat (2017)
Kada smo već kod socijalne relevantnosti, o posledicama #MeToo i #TimesUp pokreta će se u nekoj doglednoj budućnosti pisati ozbiljne socijalne analize, a amblematski film bi mogao biti možda i “naj-cool” čisto žanrovski film ove sezone, Revenge. Iako je temom i strukturom reč o varijaciji na klasičnu, neprijatnu temu, razrada je nešto drugačija, a osveta ovde nije toliko osveta (svesna odluka), koliko je zapravo otpor agresiji kao jedini
put preživljavnja, pa tako film deluje na više “autsajderskih” ravni, ne nužno samo na feminističkoj. Ali tu ima i čisto filmskih poslastica, poput scene “tetoviranja” u pećini, snimanja kroz ono obojeno staklo ili insistiranja na belom kožnom kauču koji prosto traži da se po njemu prolije krv.
4. The Favourite – Y. Lanthimos (2018)
Moj ovogodišnji favorit u sezoni nagrada i dokaz da je Yorgos Lanthimos izvrstan reditelj naročito kada se ne petlja u pisanje scenarija. U pitanju je inače istorijska (kostimirana) drama, u solidnoj meri potvrđena faktima, a nadograđena sa puno mašte i apsurda koja konačno britanski dvor tretira onako kako ti zaostaci feudalizma i zaslužuju: kao lakrdiju i farsu punu intriga propeliranih najnižim ličnim interesima. Ono što je Lanthimos izvukao iz glumaca (a naročito glumica) graniči sa remek-delom, a njegovo insistiranje na prenaglašenim “fish-eye” kadrovima itekako ima smisla.
3. First Reformed – P. Schrader (2017)
Ovim filmom se prekaljeni veteran Novog Hollywooda Paul Schrader vraća svojim filmskim, a još više filmsko-teorijskim korenima. Dve su osnove na kojima ovaj film čvrsto stoji: transcedentalni stil kojim se Schrader klanja Robertu Bressonu i propitivanje kalvinističke etike. Predivno snimljen i propeliran sjajnom glumačkom izvedbom Ethana Hawkea, ovaj naizgled mali film je visok kao katedrala i neponovljivo filmsko iskustvo koje
je teško prepričati.
2. You Were Never Really Here – L. Ramsay (2017)
Na ranu fazu Schraderovog opusa, i to dok se isključivo bavio pisanjem scenarija, oslanja se i Lynne Ramsay u svojem najnovijem, vrhunski visceralnom filmu You Were Never Really Here. U rukama nekog drugog, ovo bi bio više-manje uspeo, ali sasvim standardan triler osvete. Lynne Ramsay je, pak, autorica sa unikatnom i beskompromisnom vizijom, pa izvorni pulp materijal izdiže do nesuđenih visina, a glumačka uloga Joaquina Phoenixa jedna je od najboljih u njegovoj ionako impresivnoj karijeri.
1. Burning – Lee C.D. (2018)
Titula filma godine ovog puta odlazi u Južnu Koreju, u ruke Lee Chang-donga, reditelja filma Burning koji pleni svojim čvrstim, a neuhvatljivim svilenkastim narativom i lakoćom sa kojima se kreće po različitim žanrovima, od socijalne drame i romanse do misterije i trilera. Svaki segment filma je apsolutno na mestu, a jedina makar minimalna zamerka je da mu treba vremena da uhvati gledaoca, ali zato sa svakim narednim gledanjem film postaje sve bolji i bolji. Da uspeh bude veći, reč je o adaptaciji novele pop-pisca Harukija Murakamija koji važi za poslovično ne-adaptibilnog.
“Shouts” u abecednom redu:
All the Money in the World – R. Scott (2017): Ne samo da je čudo da je film uopšte završen uz kompleksnu produkciju i dosnimavanja, već ga je to učinilo boljim, a Ridley Scott je opet dokazao da nije za staro gvožđe.
Detroit – K. Bigelow (2017): Film koji sintagmi “po istinitom događaju” daje jedan sasvim novi smisao.
Nancy – C. Choe (2018): Kompaktna psihološka drama sa atmosferom trilera i “star vehicle” za nedovoljno iskorištenu, a izuzetnu zanimljivu glumicu Andreu Risebourough.
The Death of Stalin – A. Iannucci (2018): Komedija godine je zapravo vrhunska politička farsa u režiji jednog od najvećih majstora žanra.
The Wandering Soap Opera – R. Ruiz i V. Sarmiento (2017): Možda ne najbolji, ali svakako najluđi film godine sa izuzetnim političkim kontekstom.
Volcano – R. Bondarchuk (2018): Tragedija rata u Ukrajini preobličena u unikatnu mešavinu potresne drame i kao noć crne komedije od strane reditelja kojem je ovo igrani debi nakon par dokumentaraca.
(Marko Stojiljković)