Слепи путник на броду лудака

Последњи период живота знаменитог српског приповедача Петра Кочиќа, у душевној болници на Губеревцу, у окупираном Београду 1915. године, тема је телевизијског филма "Слепи путник на броду лудака" сценаристе Вулета Журиќа.
Сценарио доноси депресивну слику Београда под окупацијом у којој, на трагикомичан начин, животи лекара, особља и пацијената у лудници на Губеревцу граде метафору о животу "на слободи и слободној територији". Док свуда около влада окупацијски терор, смрт и разарање материјалних вредности, дотле у овој својеврсној и апсурдној оази мира, на овом "броду лудака", влада дубоко разумевање, поштовање и брига за ближње. А када се на тај "брод" укрцају слепи путници, бегунци од окупацијске власти, проналазеќи ту сигурно уточиште од интернације, прича о последњим месецима живота Петра Кочиќа постаје симболичка прича о сукобу добра и зла.
Ако се по нечему препознају рат и окупација, онда је то по губитку и патњи коју осеќају људи у рату. А у овом телевизијском филму осеќање губитка имају скоро сви јунаци. Сви су они "побеѓени" том дубоком раном коју носе у себи због губитка некога или нечега. За оне који бораве у душевној болници, лудило и смрт су ослобоѓење. За нас који то гледамо са дистанце од једног века, то је подсеќање на време огромне патње. Јунаци овог филма у разним приликама говоре увек исту реченицу: "Када се овде врати Србија, све ќе бити другачије..." али пред њима има још неколико година које треба преживети. Назнака тог тријумфа дата је на парадоксалан начин, у последњим кадровима телевизијског филма, када сандук са телом Петара Кочиќа, августа 1916. године, напушта болнички круг психијатријске болнице на Губеревцу.