ARHIV.doc

SINOPSIS

Radivoje Lola Đukić, (Smederevo, 3. april 1923. - Beograd, 7. septembar 1995.), istaknuti televizijski, pozorišni i filmski reditelj i komediograf, scenarista i knjiženik.
Napisao je knjigu humorističkih sećanja "Sklerotični memoari", romane "Ovca na bulevaru Oktobarske revolucije" i "Budale jedu maglu". Njegovi intervjui, politička reagovanja i ostali tekstovi sakupljeni su i štampani u knjizi "Čovek pravih leđa u zemlji grbavih".
- U ovoj emisiji reditelj Lola Đukić, tada u svojim pedesetim godinama, govori o svom detinjstvu i dečaštvu za seriju namenjenu deci . I sam se čudi kako se seća nekih detalja iz najranijeg detinjstva koje je proveo u Smederevu, kuće, dvorišta, baštenskih ukrasa, svog psa, kao i za njega bitnog sećanja iz Šapca u kome su vrlo kratko živeli, čuvenog sladoleda sečenog reckavim nožem iz poslastičarnice kod teta Mice Manjarić. Priča dečjem gledalištu svoj san, o jednom čarobnom pojasu, koji je godinama sanjao. Na kraju se seća jednog događaja iz prvog razreda osnovne, koji je doživeo vrlo traumatično, svoj "prvi aps" tj. kaznu u školi.
- Premijerno emitovano 22.01.1967, Redakcija dečjeg programak, urednik Dušan Radović; repriza u "Trezoru" 27.12.2002, 28.05.2003, 07.09.2011. i 05.04.2021.
,, 7. epizoda - TV serija, snimljena je i emitovana tokom 1996. godine a koju je Radivoje Lola Đukić potpisao i kao scenarista i reditelj. Serija je imala deset epizoda od kojih je sačuvano njih pet. Ovo je prva i jedina serija Lole Đukića koja nije isključivo humorističko-satirična. Dvadeset ljudi iz jednog autobusa, zavejanog u planini, sklanja se u nekakav polurazrušeni zamak. Tu ostaju zatrpani deset dana. Svaki dan je druga priča i nova emisija. U ovoj seriji napravljen je neobičan dramaturški eksperiment: svaka emisija pripada drugom dramskom žanru, od komedije situacije do tragedije.
"U vreme kada televizijska aktivnost Lole Đukića za koju nedelju dolazi do jednog doista nesvakidašnjeg datuma (do stote emisije samostalno pisane i režirane) nije toliko iznenađujuće što se Đukić lišava svojih doskorašnjih humorističkih preokupacija i što serijom pod naslovom Crni sneg pristupa poduhvatu do sada nepreduzimanom u televizijskim razmerama uopšte, kod nas posebno. Najverovatnije je da se na taj korak korak Lola Đukić odlučuje pre svega motivisan činjenicom da se njegovo dosadašnje iskustvo u različitim oblastima televizijske izražajnosti treba i mora da posluži daljim traganjima za onim dramaturškim obrascima i varijantama koje ni iz daleka nisu iskoršćene, a u većoj ili manjoj meri pogoduju televizijskom izrazu...
Svestan odgovornosti da time u potpunosti menja stečene navike nebrojenih gledalaca širom zemlje - koji su ranije štedro apludirali njegovom neumornom smehotvorstvu - gotovo identifikujući se sa najraznovrsnijim oblicima popularne komike. U pitanju je dakle smelost jednog prekaljenog televizijskog poslenika i zanesenjaka, kome valja poželeti onoliko istrajnosti i umešnost, koliko je neophodno za ovako svojevrsnu i neuobičajenu inicijativu. Doda li se tome i skladna uvodna šansona u interpretaciji Ardsena Dedića, siguran i razgovetan rediteljski postupak Lole Đukića i korektna igra velikog ansambla u kome ima i snažnih glumačkih individualnosti - za početak, sasvim dovoljno." (Đorđe Đurđević, Borba, 28. februara 1966.)