Zašto u lavoru kad može u moru?

Top 5 ex-Yu morskih filmova
Oni nostalgiji i romantizaciji prošlosti skloni retko mogu da odole da podsete da je tadašnji socijalistički sistem navodno garantovao dve sedmice letovanja godišnje (pri čemu se odmor izjednačava sa letovanjem), ali to je samo jedna od istorijskih dubioza zasad bez zvanične potvrde. Ali i mimo toga, ovaj ulazak u finiš leta fina je zgoda da se podsetimo najboljih i/ili najzanimljivijih i najupečatljivijih ex-yu filmova na temu mora i viđenja istog u tom našem pokojnom varljivom (ili da parafraziramo onaj rad Aćimovića Godine – veštačkom) socijalističkom raju.
1. “Haloa – Praznik kurvi” (1988) Lordana Zafranovića
Ova prilično mučna i mračna egzistencijalistički-intelektualistički vidno naglašena drama na temu ljubavnog trougla možda je pomalo začudan izbor najboljeg filma na ovu temu, ali Zafranović u njemu pokazuje punu rediteljsko-autorsku formu i sa lakoćom inkorporira morsko okruženje u ovu svoju narativno svedenu dramu, koja bi se dobro kotirala i pri izboru najboljih YU filmova na temu odnosa između polova i kojoj se može zameriti tek nedostatna i neubedljiva gluma tada neiskusnog Ranka Zidarića, posebno u scenama sa velikim Stevom Žigonom.
2. “Kako su se voleli Romeo i Julija“ (1966) Jovana Živanovića
Sličan sud se može izreći i u slučaju izvanrednog ostvarenja „Kako su se voleli Romeo i Julija“, u kojem Jovan Živanović u tom svom zlatnom periodu, melodramu o teškim izborima i osujećenoj ljubavi dodatno senči problematizovanjem pitanja pritajenih klasnih podela u tadašnjoj nam domovini. Ovaj odlično usnimljen film pažnji današnjih gledalaca-namernika može da se preporuči i nadahnutom glumačkom saigrom trojca Aleksandar Gavrić-Špela Rozin-Mihajlo Miša Janketić.
3. “Bolje je umeti” (1960) Vojislava Nanovića
Iako su se, sasvim očekivano i prirodno, filmske kuće kontinetalnih republika SFRJ znatno ređe odlučivale za snimanje filmova na morske teme, beogradska kuća Avala Film se dosta dobro pokazala sa često nepravično skrajnutim klasikom Vojislava Nanovića – zgodnom i razigranom komedijom zabune i (lokalnih) naravi nazvanom „Bolje je umeti“. Ovo je naprosto film u kome sve funkcioniše na zadovoljavajućem nivou i koji dosta svoga šarma crpe iz poletnih glumačkih kreacija Pavla Vuisića, Milene Dravić, Dragana Lakovića i ostalih.
4. “Lito vilovito” (1964) Obrada Gluščevića
Avala Film je zaslužan i za ovu lahorastu letnje-morsku komediju koja se bavi fenomenom „galebova“ (momaka zavodnika ponekad i žigolastog podtipa) na dalmatinskoj obali. Ovim filmom se jugoslovenska kinematografija možda i najviše približila stranom pojmu i standardu ultimativnih morskih filmova bespogovornog lakog tona i opuštajuće i hedonističke atmosfere. „Lito vilovito“ (nastao po scenariju Vanče Klakovića i samog Gluščevića) je očito bilo koncipirano kao ciljani nadrepublički hit, a u prilog toj tezi ide i pogled na glumački ansambl (Beba Lončar, Milena Dravić, Ljubiša Samardžić, Boris Dvornik, Kole Angelovski, Karlo Bulić…).
5. “Bal na vodi” (1985.) Jovana Aćina
Iako se tek manjim delom dešava u morskom krajoliku, Aćinov „Bal na vodi“, retko artikulisan, sadržajan i elegantan film sa ovih naših adresa, već i na konto tog manjeg tretmana morskih pejsaža i pojma mora, leta i odmora neizostavnmo se mora naći u svakom iole poštenom i promišljenijem odabira filmova na ovu temu. Naravno, „Bal na vodi“ lako iznalazi svoje sigurno mesto i na listama krojenim po drugim motivsko-tematski-žanrovskim kriterijumima (omladinski film, melodrama, filmovi polemičnog tona naspram komunističke vlasti, ovdašnji filmovi koji su imali priliku da zaigraju i u belosvetskim kinima…).
Ovom odabiru barem u vidu uočljivije fusnote mogu se pridodati i filmovi koji more koriste kao dodatno oruđe u postizanju drugačijih ciljeva – tako, recimo, Bauerovi „Milioni na otoku“ , te „Dobar vetar, plava ptico!“ i slovenački diptih „Poletje v školjki“ (gornja slika) ponajpre moraju biti posmatarani kao predstavnici žanra dečijeg filma, dok „Operacija Ticijan“ i „Ubica na odsustvu/Ubica je došao iz prošlosti” letnja odmarališta i morske naseobine tretiraju kao scenografiju za priče iz domena kriminalističkog žanra, a „Happy End“ Miloša Radovića i završni deo „Hajde da se volimo“ more uzimaju kao datost u svrhu pravljenja namensko-propagandističkih filmova, kanda, u dosluhu sa lookalnim turističkim organizacijama tog doba.
I, naravno, za kraj mala a nužna ograda – ovo je tek jedan od mogućih odabira ostvarenja koja su pratila onu maksimu „zašto u lavoru kad može u moru?“.