Tmina: Ambicija, iskorak i dosta toga valjanog još

Ovozimski FEST istinskim filmoljupcima i osvedočenim ezotericima pružio je još jednu priliku da se uvere u suštinsku jedinstvenost filma „Tmina“ mladog Luke Bursaća. I na ovo gledanje kao dan je jasna (čak donekle i zbunjujuća) ambicioznost sa kojom je Bursać pristupio i koncipiranju i samoj izradi ovog izvorno studentsko-diplomskog filma.
Tmina, Srbija, 2014., (futuristička) drama o odrastanju, 70 minuta
Režija: Luka Bursać
Uloge: Nikola Šurbanović, Sonja Kovačević, Vladimir Gvojić, Helena Kenzo Rey, Miljana Popović, Sofija Rajović, Dragan Jovanović, Čarni Đenić
Mikrobudžetski i formalni fakultetski nameti nisu sprečili Bursaća da sa ovom svojom „Tminom“ sa upadljivom lakoćom preskoči sve iole važne okvire studentskog i/ili diplomskog filma. Naravno, ovde nije samo reč o minutaži koja svakako vidno prevazilazi propisani minimum onoga što beogradski Fakultet dramskih umetnosti na svom odseku za filmsku režiju nameće u ovom slučaju.
„Tmina“ se bez vidnog upinjanja dosta dobro drži i kada biva (kao što je to bio slučaj sa FEST-om ove zime) smeštana u širi kontekst koliko-toliko, odnosno, barem formalno profesionalne srpske kinematografije. Iz tog dodatnog narečenog konteksta Bursaćeva „Tmina“ štrči i po toj narečenoj ambicioznosti svog ključnog autora ali i po filmsko-filmofilskim interesovanjima koji isti taj autor ovde nedvosmisleno daje gledatetljstvo na uvid. Naime, „Tmina“ je, budući da je tu u biti reč o dvokrakoj (retro i futuristčkoj) priči o teskobi odrastanja i neizbežnog krivog srastanja u nenaklonjenom društvenom okviru, lako mogla da bude još jedna povest o otuđenju u novobeogradskim blokovima ili o dosadi sluđenih hipstera po toponimima Savamale, ali, srećom, Bursaću to očito nije ni palo na um.
Njegova „Tmina“ je na nivou zapleta priča o nadolazećem i viralno-prenosivom mraku (tmini) koja buja u mladim dušama u to očigledno nevreme – prvi deo priče je smešten u poratne ali i dalje surove srpske devedesete godine prošlog veka, dok je drugi deo izmešten u skoru i živopisnu, ali ne značajnije lagodniju blisku budućnost. Na planu uticaja i fascinacija, što je sasvim prihvatljivo pa i očekivano kada je u pitanju film mlađih autora i friških i budućih diplomaca, pak, „Tmina“ je neprekriveni omaž poetici (tačnije, poetikama) znamenitog Nicholasa Windinga Refna, i tu Bursać neosporivo poentira. Prva polovina, blago oslonjena na taj lako zavodljivi kriminogeni milje srpskih devedesetih, aproprijira poznato iz Refnove faze koju ponajbolje reprezentuju filmovi iz “Pusher” serijala i “Bleedera“, dok futuristički deo priče koren iznalazi u potonjem, počesto i radikalnijem delu Refnove autorske karijere. Srećom, Bursać se ne zaustavlja na pukom naklonu tom evidentnom uzoru, nego uspešno kalemi opaženo u srpski filmski okvir i vlastiti filmski svetonazor.
Dosta toga ide u prilog „Tmini“ – reč je o odvažnom i intrigantnom delu očigledno značajnog filmskog talenta, film je usprkos svim okolnostima zadovoljavajuće dizajniran, tu su i fina rekreacija i miljea pominjanih devedesetih i te Srbije u bliskoj budućnosti i nekoliko zbilja veštih rešenja, kao i sasvim dostatna gluma mladog glumačkog ansambla (izdvajaju se ipak Sonja Kovačević (pomalo iznenađujuće ali svakako zasluženo izdvojena kao najbolja glumica u filmovima srpske selekcija nedavno končanog FEST-a), kao i dragoceni Vladimir Gvojić i donekle neočekivano sigurna Miljana Popović), te izvanredan soundtrack (za koji je zaslužan AKI Species)…
Ipak, ni „Tmina“ nije film kome se nema ništa za zameriti; i dalje fali logičnija i primetnija spona izmeđa dva dela ovog diptiha, a tu i tamo filmu nedostaje sigurnosti u vođenju priče, dok, nimalo nepočekivano, „Tmina“ na mahove krene put prenaglašavanja samozacrtanog identiteta. Ipak, i ovakva kakva je, a kakva je, kanda, u ovom trenutku jedino i mogla da bude, „Tmina“, ne samo kao najava jednog neporecivo velikog rediteljskog potencijala, je zbilja unikatan mladi film, koji po osnovi zrelosti i osobenosti srpski film (ili srpska kinematografija) možda i ne zaslužuje.