San na javi i zagrejani dlanovi

Više o filmu “Ničije dete” Vuka Ršumovića koji je ugodno iznenadio filmski svet nagradama u Veneciji
Nekako se (ponajpre) među samoprozvanim prvoligašima i ostalom srpskom filmskom aristokratijom uvrežio običaj da se uz prvu klapu odvažno najavi i premijeru na festivalu u Cannesu, Berlinu, Veneciji… Od toga, naravno, ne bude ništa, a, eto, nedavno je jedan frišak srpski film iz, nazovimo je tako, dubine kadra dobacio do zvaničnog programa filmske fešte u Veneciji, gde je, da čudo bude veće, i osvojio čak tri nagrade.
Naravno, reč je o ostvarenju “Ničije dete” scenariste i reditelja Vuka Ršumovića, o čemu se sa nemalo ushićenja priča tokom poslednjih nekoliko dana. Rečima puke faktografije, “Ničije dete” je tamo osvojilo nagradu RaroVideo audience award, koja se dodeljuje najboljem ostvarenju prikazanom u selekciji Nedelja međunarodne filmske kritike, a osim toga na račun autora ovog filma pristigla su još dva priznanja – nagrada FIPRESCI za najbolji film među svim zvaničnim i paralelnim programima uz izuzetak glavnog programa, te nagrada za najbolji scenario u okviru pomenutog progama.
Tim povodom ključni autor ovog dela Vuk Ršumović je izjavio sledeće: „Ove nagrade nam svima u ekipi mnogo znače. Filmovi se prave zbog publike, a naš film nije blokbaster. Baš zbog toga, još više nam znači što je venecijanska publika i kritika prepoznala i nagradila naš trud. Sada mogu da kažem, da ovo dete više nije “ničije”, ono sada pripada Venecijanskom festivalu.“
Zapravo, “Ničije dete” na prvom mestu pripada svojim autorima, a tu su pored Ršumovića i producent Miroslav Mogorović (iz beogradske filmske kuće Art & Popcorn), direktor fotografije Damjan Radovanović i Denis Murić, Pavle Čemerikić, Isidora Janković , te Miloš Timotijević, Tihomir Stanić, Borka Tomović, Goran Šušljik, Zinaida Dedakin, Branka Šelić, Mihailo Laptošević, Draginja Voganjac, Marija Opsenica, Ljuba Todorović i Bora Nenić kao tumači uloga u ovom ostvarenju.
Ekipa filma (i prijatelji i zemljaci) u Veneciji
Autori “Ničijeg deteta” prilično hrabro su se odvažili putem pripovedanja priče koja se dobrim delom zasniva u apsurdizmu ovdašnjeg narcizma malih razlika i sukoba očito proisteklih iz te neutažive potrebe za dokazivanjem identiteta. Naime, na planu sinopsisa o “Ničijem detetu” treba znati da je u korenu radnje priča o divljem dečaku koga lovci pronalaze u šumi i koji biva prebačen u Dom za nezbrinutu decu u Beogradu, gde ostaje do početka krvavih postjugoslovenskih sukoba kada biva vraćen nazad u Bosnu. Iako se činilo da su ratne i identitetske priče i zamešateljstva (barem što se regionalnog filma tiče) poodavno izraubovane, pa i kompromitovane usled neveštosti i krivih ambicija, sva je prilika da su autori “Ničijeg deteta” pronašli dosad netaknut i neoklevetan ugao gledanja na pomenute teme i motiove.
I sama predistorija filma je prilično zanimljiva; naime, “Ničije dete“, nagrađeno na jednom od ranijih konkursa za državnu novčanu pomoć, dugo je figuriralo kao naredni rediteljski angažman Stefana Arsenijevića (reditelja kratkog filma “(A)torzija”” i dugometražnog “Ljubav i drugi zločini“), ali se nakon nekoliko godina pretprodukcionih priprema ispostavilo da će se i za režiju postarati scenarista (scenarista i po formalnom obrazovanju) Vuk Ršumović. Film je prilično ekspeditivno snimljen i to bez gotovo ikakve medijske pažnje i pompe, što bi moglo da kao zdravorazumski orijentir posluži i Ršumovićevim i mlađim i starijim kolegama, tako sklonima halabuci uglavnom bez realnog pokrića.
Kako je reč o filmu koji je dobrim delom ukorenjen u priči o odrastanju i lomovima koje na tom putu sreće dete, svakako je pipavo bilo pitanje odabira dečaka za naslovnu ulogu. Izbor je na kraju pao na Denisa Murića, mlađanog naturščika sa Kosova i Metohije, koji je samo nekoliko sedmica pre toga završio snimanje svog prvog filma (“Enklava” Gorana Radovanovića, koji će, po svoj prilici, skupa sa “Ničijim detetom” biti prikazan u okviru narednog FEST-a.)
“Ničije dete” Vuka Ršumovića je tako na javi odsanjalo venecijanski san mnogih ovdašnjih filmskih vedeta, uz to privukavši pažnju i zadobivši i mnogobrojne pohvale i, kako smo već ukazali, nekoliko nagrada, a sve to u sneveselom kontekstu priče o trodecenijskom odsustvovanju srpskog filma iz istog tog programa.
Sada nam još samo treba dočekati taj FEST i potonju bioskopsku distribuciju. Mnogi su već otvorili umove i zagrejali dlanove tim povodom.