Intervju – Milutin Petrović: O darovima s neba i vodvilju zmija i diletanata

Milutin Petrović, reditelj ostvarenja „Zemlja istine, ljubavi i slobode”, „Jug-jugoistok“ i „Agi i Ema“, ima novi film; osim toga, nedavno je pokrenuo i vlastitu filmsku školu u Beogradu. Otud i ovaj razgovor, baš sada i upravo na te i još par srodnih tema.
Šta sve treba znati o „Petlji”?
“Petlja” je još jedan moj „garažni film”. Biće prikazana na FEST-u 2015-te u nacionalnoj selekciji, ali takođe i okviru posebnog programa posvećenom toj vrsti produkcije i estetike, zajedno sa novim filmovima Tamare Drakulić, Jelene Marković i Saše Radojevića. „Petlja” je film posvećen liku i delu Ljubomira Šimunića, mog omiljenog umetnika iz te famozne generacije Tom Gotovac, Joca Jovanović, Šijan, Žilnik, Branko Vučićević, Mak, Kosta Bunuševac, Karpo Godina, Dragomir Zupanc…
Koji bi, po Vašem mišljenju, bio najbolji i najcelishodniji način da publika percepira “Petlju”?
Ah publika… Koja publika? Onih par stotina hiljada Srba koji su onomad kupovali Legijinu knjigu? Onih par miliona što čine „Baba se češlja” najgledanijom serijom? Ili možda onih par stotina hiljada ljudi, među kojima su svi moji prijatelji, već decenijama zgroženi nad neukusom domaće kinematografije? Nemam pojma. Ja sam sveštenik koji se brine o tome kako to što radi izgleda bogu, a ne pastvi koja dolazi na bogosluženje. Na toj strani je moja „publika”… Da mislim o publici današnjice kao nekome kome se obraćam verovatno bih otišao na selo i samo pisao poeziju… Ja sam veoma komunikativan čovek, brbljivac, volim da pričam, volim da me vole, ali u ovo vreme populizma mutiranog društvenim mrežama i demografskim ginisovim rekordima, stvarno je stvar ukusa i elementarnog razuma da staneš i kažeš sebi – prestani da gledaš koliko ljudi te je lajkovalo i probaj da uradiš nešto dobro. Budućnost je u specijalizovanim nišama na netu. Ne u tržnim centrima.
scena iz filma “Petlja”
Ovo je Vaša povratnička filmska režija; da li je garažni/mikrobudžetski film sada bio Vaš izbor ili nužnost?
Što povratnička? Misliš da sam pravio veliku pauzu? Možda. Zaista treba raditi film stalno, iz godine u godinu. Ali teško je, to je kao kuću da napraviš. Mnogo je lepo ali umoriš se. Garažni filmovi su upravo takva vrsta filmova – njih možeš praviti iz sezone u sezonu, kao neke ekološke, montažne kuće. Plafon u Sikstinskoj kapeli ili Davida ne možeš da radiš jednom mesečno, ali Devojke iz Avinjona možeš. To je ogromna prednost novih tehnologija i tu se estetika garažnih filmova ušnirava sa stvarnošću oko nas.
Kako Vam sa današnje tačke gledišta izgleda rad na filmu „Agi i Ema”, Vašem zasad jedinom glavnotokovskom filmu?
Taj film je morao da se uradi na taj, šatro profesionalan način. Filmska industrija u izvedbi tranzicionih Srba… Ali bez zezanja, Emu je morala da glumi velika zvezda, morala je da se napravi njena kuća, muzika je morala da bude filharmonijska, a takođe kada imaš dete u svakom kadru to baš i nije prilika za andergraund produkciju. Nikada neću shvatiti zašto je taj film tako neprihvaćen i prosto nekako sklonjen kao da ga nema. Producent, distributer, niko nije prstom mrdnuo za njega. „Agi i Ema” nije nikada prikazan ni na jednoj televiziji… Ništa ne kapiram, mislim da je to veoma dobar film.
„Petlja” stiže na Fest 2015. u sklopu programa Microwave, posvećenog garažnim i mikrobudžetskim ostvarenjima, te kako vam izgleda ovaj filmski soj danas?
Pa to mi je jedno važno. Kao što si video, prvo sam to počeo da ti pričam čim si me pitao o „Petlji”. U svom ovom paklu oko nas, mogućnost da ljudi poput Saše Radojevića, Tamare, Jelene, ili mene rade filmove kakve oni žele, sa divnim ljudima koji se okupe u tim malim „filmskim bendovima”, to je prosto čarolija, dar sa neba. Presrećan sam zbog te slobode koja nam je ostala u ovom kazamatu kontrolisaniih medija i dupeuvlakčkih proizvoda koji se nazivaju filmovi. Sigurno preterujem, ali moje osećanje je da je ta scena jedino što uopšte ima nešto da kaže danas… Uostalom slično kao i u muzici…
A u kakvoj relaciji stoje „Zemlja istine, ljubavi i slobode” i „Petlja”?
Ha, ha, pa nemam pojma. Saša (Radojević, takođe koscenarist „Zemlje istine….”) i ja, seli smo da radimo ovaj film i proglasili niz „rezolucija” kako će to da bude i šta želimo od „Petlje”. Onda kada smo gledali prvu ruku koju sam izmontirao, samo smo se zagledali i smeškali – uložili smo ogroman napor da se promenimo, ali „Petlja” je tako slična i „Zemlji” i „Jug-Jugoistoku”. Po rukopisu, po svemu…
Petlja će biti prikazana i FEST-ovoj Nacionalnoj selekciji; šta kažete za ovaj zaokret te filmske fešte ka nacionalnoj kinematografiji koja je dosad uglavnom ipak bila tek ukras i izgovor?
Srbiji je potreban taj neki glavni, nacionalni festival, ono što je bila Pula za Jugoslaviju. Ona finansijska malverzacija u Novom Sadu sa Exitom i Bjelogrlićem, cela ta lukrativna kombinacija očigledno nije mogla da se ponavlja iz godine u godinu. Onda ta ludost da se Sopot fest proglasi za nacionalni festival, to je stvarno smešno. Fest je sa druge strane velika stvar, veliko ime i baš bi bilo lepo da se u okviru te popularne manifestacije napravi nešto što će značiti domaćem filmu. Mada tu treba puno kockica da se složi, mnogo su zajebani svi ti nadrealni lobiji i parodični centri moći, taj vodvilj zmija i diletanata u baruštini srpske partijske kinematografije. Nadam se da neće da ga neko zamrzi zbog toga, ali ja mislim da puno dobrog može da se desi uključivanjem Mladena Đorđevića u te krugove koji nešto odlučuju. Naprosto Mladen je čovek filma, zaista je tu zbog rezova, pretapanja, glumačke igre i narativnih modela a ne iz nekih razloga za koje ljudi u belim mantilima imaju latinski naziv.
Nedavno je sa radom počela Vaša filmska škola; u čemu je njena posebnost, budući da u Beogradu barem filmskih škola i akademija ne manjka?
Ah, to je baš duga priča. Na tom mestu se nekako sažima sve što o filmu mislim već nekoliko decenija. Ja sam profesor na akademijama već petnaest godina, a sa druge strane sam u poslu i kontaktu sa stvarnošću medija koji koriste pokretne slike za komunikaciju. I veoma sam nezadovoljan kako obrazovne institucije, a pre svega sami profesori, reaguju na sveobuhvatnu tehnološku revoluciju koja se već desila u svim zanatima koji se koriste pri pravljenju filmova. I onda sam rešio da stvar uzmem u svoje ruke… Dosta je više bilo tih devetnaestovekovnih baba narikača koje sa visina arogantog akademizma kukaju o „genaracijama koje ništa ne znaju, koje samo igraju video igrice, koje zamislite nisu koncentrisane na predavanja istorije pozorišta, sociologije kulture, psihologije II i zamislite, ne znaju set objektiva za 70mm kameru”… Mislim da ti ljudi koje nazivaju umetnicima, a specijalno oni koji prave filmove, moraju biti potpuno prisutni u stvarnosti onakvoj kakva je. Oni najbolji, kao što je to na primer bio Hitchcock, plus i jednom nogom stoje u budućnosti. To je riskantan i neudoban položaj za profesore univerziteta, ali ja volim da svari budu neizvesne. Zato smo napravili školu PREDITOR (od – producer, writer, director, dp, editor), koja se nalazi na preditor.rs koja je zanatska škola filma XXI veka i za koju sam siguran da će postati neka vrsta habitata za filmadžije novog vremena.
fotografije Milutina Petrovića: Milan Josipović / gentleman.rs