I zbilja – svoj na svome!
Zaključni raport s 21. Festivala evropskog filma Palić 2014 (19-25. 7.)
Izdanjem kojim se (čak i po uzusima najrigidnijih država i državica) u neku ruku proslavilo punoletstvo festivala na Paliću dokazane su dve značajne stvari – ono što je daleko najvažnije, da je ova filmska fešta potvrdila razlog svog postojanja, istovremeno pokazavši da priča o krizi ili nedovoljno uobličenom identititetu u slučaju Palića naprosto ne pije onu poslovičnu vodu.
Ne treba mnogo mudrosti da se ustvrdi kako konkretna izdanja bilo kog izdanja filmskih festivala ponajpre zavise od dva ključna i nepremostiva faktora – kurentne filmske ponude po pitanju soja filmova kojima se narečeni festivali bave i spoljašnjih i retko kada povoljnih okolnosti. To je enigma čije rešenje počesto izmiče i festivalima-prvoligašima, pa kako ne bi i onima koji pogonsko gorivo nužno moraju da iznalaze u entuzijazmu na mišiće, šarmu i veri u srećne ishode.
Srećom, nakon par nešto sušnijih izdanja Palić leta 2014. je ukazao na vidno zanimljiviju i rodniju filmsku berbu, podsetivši svoje poklonike i novinarske satelite na privlačnu stranu lica zahtevnijeg evropskog filma. Okolnosti, gle čuda, ni ovog jula nisu išle na ruku organizatorima, selektorima i (manje-više nesigurnim i nevoljkim) pomagačima, ali tim koji stoji iza Palića je, potpuno u skladu sa opštim srpskim trendom, iznašao daha za još jednu rundu borbe sa onim što bismo mogli označiti instant-kovanicom sistemske funkcionalne anarhije.
Uz napomenu da se još dosta toga može učiniti na planu neophodnog i poželjno što hitrijeg poboljšanja tamošnje prikazivačke infrastrukture i zamerku što (inače dovoljno zanimljiv) program pod svoj krov nije ugostio više regionalnih ostvarenja (regionalnih ne u smislu obližnje Mađarske, nego regiona izraslog na razvalinama pokojne SFRJ), posebno u situaciji kada stižu dojave da intrigantnih i atipičnih ostvarenja na ex-YU prostoru ove godine ima nešto više no obično, teško je ne stići do sveukupnog zaključka koji jasno govori da je ovogodišnji Festival evropskog filma na Paliću pogodio dosta blizu mete, još jednom prisutne podsetivši da je reč o festivalu na kojem je zbilja prijatno boraviti.
Levijatan
Što se konkretnog programa tiče, žiri je, čini se, ove godine prelomio u skladu sa pravdom i opštim utiskom, jer je kao najbolji film prikazan u glavnom, takmičarskom programu izdvojeno rusko ostvarenje “Levijatan” sada već prekaljenog reditelja Andreya Zvyagintseva. Pomenuti autor ovog puta u formi naglašene društvene drame sa zadivljujućom lakoćom i izobiljem elegantnog filmskog izraza postiže savršen sklad polemičnosti, emotivnosti, čistog filmskog jezika i šire referentnosti. Za režiju je, pak, nagrađen Dietrich Brüggemann za sugestivno i pritajeno eksplozivno ostvarenje “Stanice krsta” (“Kreuzweg”) u kom se, poput na Paliću mnogovoljenog Ulricha Seidela, ali bez njegovog iroinijskog otklona, bacio u klinč sa baukom i pretnjom (katoličkog) verskog fundamentalizma u naoko spokojnom društvenom okruženju. Nagrađeni su (i to za pokazanu odvažnost) Ikićevi “Varvari“, o čijim je dometima već bilo reči na stranicama ovog portala (recenzija je ovde), a koji je nastavio možda i najzdraviju struju savremenog srpskog filma – debitantski film ukorenjen u veru u moć spoja naturalizma i otvorenije polemičnosti.
Turista
Iz takmičarskog programa svakako vredi skrenuti pažnju na još par ostvarenja, a to se u prvom planu odnosi na mađarski film “Beli bog“ i izraelski “Bez motivacije“, ostvarenja čiji autori iznalaze osobene pristupe i tačke gledišta za filmski efektan klinč sa društvenom zbiljom, kao i na neodoljivo začudni švedski naslov “Turista” i “Čudnu šumu“, srpsko-mađarsku koprodukciju u izvođenju Sabolča Tolnaija, delo čiju smo recenziju upravo danas objavili na Pazi, snima se!. Pohvalu zavređuje i nemački kratki film “Veliki“, u kom glumi i sve neizbežniji Miloš Biković, a koji je urađen na osnovu istorijske fusnote o hrabrom koinooperateru koji je nemačkim okupatorima u valjevskom bioskopu pustio rečitog Chaplinovog “Velikog diktatora”, i “Leto bez meseca” Stefana Ivančića, na koji smo ovde već skretali pažnju, a koji je u međuvremenu uknjižio i nastup na nepogrešivo prestižnom festivalu u Cannesu. Mora biti istaknuti da su nakon više godina organizatori osvežili i panel-program, te se umesto svođenja srpskih filmskih godina ovog jula moglo čuti i par dovoljno privlačnih rasprava na temu Srbije i Prvog svetskog rata i ulozi filma u procesu suočavanja s prošlošću.
Uz sugestiju selektorima da razmisle da naredno izdanje/izdanje ovog festivala obogate možda i izborom žanrovski naglašenijih/profilisanijih ostvarenja sa evropskih adresa, koji se ionako bez previše verbalne gimnastike mogu podvesti pod okvir umetničkog filmado koga na Paliću toliko i tako istrajno drže, to bi bilo sve za ovaj zaključni raport. Naravno, uz naređene bezrezervne pohvale (uključujući i gostoprimstvo, ali to je već datost koja se podrazumeva) i nekoliko iznetih zamerki, koje se uz još malo truda lako mogu otkloniti, ostaje još samo da preko glave prebacimo i nepalićki i nefilmski deo godine i stvarnosti sa kojom su se na ovom festivalu predstavljeni autori uglavnom strastveno bavili.
