Deca sunca: Ćorak u retrovizoru

Kažu da su istinski ponajbolji oni filmovi koji nas pobude na razmišljanje. Jeste, tako je, ali uz ogradu da to razmišljanje ponekad može da bude inicirano potpuno pogrešnim povodom, a uz to ništa dobro ne donosi onome što je do njega i dovelo. E, to je slučaj sa filmom „Deca sunca“ Antonija Mitrićeskog.
sa 43. Festa izveštava Zoran Janković
Deca sunca / Деца на Сонцето, Makedonija, 2014., drama, 90 minuta
Režija: Antonio Mitrićeski
Uloge: Ivana Pavlaković, Vlado Jovanovski, Meto Jovanovski, Biljana Tanevska, Emir Hadžihafizbegović
Naprosto, ovoj i ovakovoj „Deci sunca“ nema pomoći, jer nema te leksičke akrobatike kojom bi se dalo zabašuriti da je tu reč o neporecivo promašenom ostvarenju u kome je zbilja teško iznaći išta relevantno vredno hvale. Jer, „Deca sunca“ su u svakom pogledu neprijatno retrogardan film, u kome ta starostavnost nije nikakav viši koncept nego, reklo bi se, bezrezervna vera ključnog autora da se ništa pažnje i aproprijacije vredno nije zbilo u svetskom, a ni u regionalnom filmu.
„Deca sunca“ su, ovde sledi možda i najznačajnija stavka za razumevanja biti ovog ostvarenja, film nastao po scenariju Gordana Mihića. Zapravo, preciznosti radi, „Deca sunca“ su film nastao po krajnje tipskom i rutinskom scenariju očito umornog Gordana Mihića, inače, najrealizovanijeg scenariste u srpskom filmu u poslednjih nekoliko decenija. Još preciznije, „Deca sunca“ su u upadljivoj meri prepravak viđenog u tek nešto malo kvalitetnijem ostvarenju „Tri letnja dana“ Gordana Mihića i Mirjane Vukomanović negde sa sredine srpskih devedesetih godina prošlog veka.
Derivativnost teško da danas može biti smislenija zamerka, ali sličnost je u ovom konkretnom slučaju odveć lako i brzo uočljiva – tu je ugostiteljsko-letnje okruženje (beogradsku Adu Ciganliju odmenilo je jedno od makedonskih jezera), tu su sitni gubitnici a veliki sanjari na udaru malja bezočnih tajkuna i surove mafije, tu je dete sa invaliditetom, tu je ciljano opori sentimentalizam na dalekom i bledom tragu srpskog filmskog crnog talasa kao opšti ton, tu su začudna imena i nadimci većine junaka, tu je dramaturški nekonsekventna epizodičnost u okviru naoko jedinstvenog i jednostavnog narativa, a tu su i brzopotezne tragedije, odnosno ishitreni i nevešto i prilično agresivno nakalemljen tragizam…
Ključna nevolja je što Mitrićeski ne uspeva, a, reklo bi se, ni ne nastoji da Mihićevu filmsku priču nadogradi i istrgne iz tog prvobitnoj joj ziheraškog moda; stoga ni ne čudi što ova priča, sva u stilemama i zamkama ionako jalove autobalkanizacije, pritom uronjena u čemer, gle čuda, nepravične i divljačke akumulacije prvobitnog kapitala ostaje zakopana duboko u glibu davnih dana potrošenih zahvata i poteza. Otud i utisak da glavni junaci ovog filma, samozvani lovci na zatureno blago na dnu narečenog jezera, pomalo iznenađujuće lutaju po (ne samo filmski) prilično davno detaljno istraženoj i oslikanoj teritoriji.
„Deca sunca“ ostavljaju jaku i donekle i zbunjujuću impresiju pogubnog tradicionalizma, a sve to u trenutku kada se i regionalni film, makar na uzorku nekoliko skorijih godišnjih filmskih žetvi, napokon okreće primetno vibrantnijem i intrigantnijem filmskom izrazu. „Deca sunca“ umesto iole svežijeg i odvažnijeg pristupa pa i oveštalim pričama o tranzicionoj nepravdi i pratećem joj egzistencijalnom grču naprosto nude tek nevešto postavljenu dramu, nezanimljivu priču, lošu glumu (lošu je ulogu ostvario čak i Meto Jovanovski!), prenaglašeno saharinski muzički skor, vizuelno ne preterano privlačno pakovanje, te se, suprotno možda i zdravom razumu, Antoniju Mitrićeskom i ekipi mu (osim lepote glavne glumice Ivane Pavlaković, a to je nefilmska stavka, zar ne?) ima čestitati tek na zadrtom konzervativizmu i ovako očitoj veri u nepresahlu moć filmskog pluskvamperfekta. Samo na tome.