Содржина
Године 1946. редовница Тереза ради као наставница у католичком интернату за дјевојке и не напушта зидове самостана. Кад једном приликом, усљед турбулентних политичких догаѓаја који се збивају као отпор британској колонијалној власти, самостан остане без хране, сестра Тереза излази из самостана како би је набавила. То је њезин први сусрет с насиљем које влада на улицама. При идуќем изласку кад путује у у удаљени самостан на духовно усавршавање - дубоко је се дојми случајни сусрет с остарјелим просјаком. Воѓена божанским гласом који је послушала и кад је постала редовница, одлучује помоќи ]најсиромашнијима од најсиромашнијих^. Надбискуп одбија њезину молбу да јој допусти рад изван зидова самостана уз напомену да му се поново јави за годину дана ако њезина жеља тад још буде јака. 1947. Индија је постала самостална држава, а сестру Терезу није напустила жеља да помогне сиромашнима. Надбискуп прихваќа њезину молбу и даје јој могуќност да годину дана проведе изван самостана како би провела свој план. Умјесто редовничке одоре одабире плаво обрубљени сари бијеле боје те воѓена жељом да помогне и вјером да ќе јој Бог реќи како, упуќује се у најсиромашнију четврт. Дане проводи увјеравајуќи становнике да им заиста жели помоќи, а не преобратити их на кршќанску вјеру, дјецу учи читати и писати, а у напуштеној куќи почиње скрбити о терминално болесним пацијентима. Њезин рад није без одјека па јој се ускоро придруже друге дјевојке које су одлучиле провести живот помажуќи сиротињи, а за њу и њезин рад заинтересирају се и медији. Ватикан 1949. године одобри нови ред редовница ]Мисионарки љубави^ којем је на челу Мајка Тереза. Она неуморно наставља свој рад"
Правим именом Гонxхе Бојаxхиу, мисионарка Мајка Тереза, добитница Нобелове награде за мир 1979., својом је пожртвовношќу и бригом за сиромашне и болесне заслужила поштовање припадника свих вјера и народности. У изврсној интерпретацији Гералдине Цхаплин може се ишчитати сва патња, идеализам и бескрајни алтруизам ове племемите редовнице.