Slepi putnik na brodu ludaka

Poslednji period života znamenitog srpskog pripovedača Petra Kočića, u duševnoj bolnici na Guberevcu, u okupiranom Beogradu 1915. godine, tema je televizijskog filma "Slepi putnik na brodu ludaka" scenariste Vuleta Žurića.
Scenario donosi depresivnu sliku Beograda pod okupacijom u kojoj, na tragikomičan način, životi lekara, osoblja i pacijenata u ludnici na Guberevcu grade metaforu o životu "na slobodi i slobodnoj teritoriji". Dok svuda okolo vlada okupacijski teror, smrt i razaranje materijalnih vrednosti, dotle u ovoj svojevrsnoj i apsurdnoj oazi mira, na ovom "brodu ludaka", vlada duboko razumevanje, poštovanje i briga za bližnje. A kada se na taj "brod" ukrcaju slepi putnici, begunci od okupacijske vlasti, pronalazeći tu sigurno utočište od internacije, priča o poslednjim mesecima života Petra Kočića postaje simbolička priča o sukobu dobra i zla.
Ako se po nečemu prepoznaju rat i okupacija, onda je to po gubitku i patnji koju osećaju ljudi u ratu. A u ovom televizijskom filmu osećanje gubitka imaju skoro svi junaci. Svi su oni "pobeđeni" tom dubokom ranom koju nose u sebi zbog gubitka nekoga ili nečega. Za one koji borave u duševnoj bolnici, ludilo i smrt su oslobođenje. Za nas koji to gledamo sa distance od jednog veka, to je podsećanje na vreme ogromne patnje. Junaci ovog filma u raznim prilikama govore uvek istu rečenicu: "Kada se ovde vrati Srbija, sve će biti drugačije..." ali pred njima ima još nekoliko godina koje treba preživeti. Naznaka tog trijumfa data je na paradoksalan način, u poslednjim kadrovima televizijskog filma, kada sanduk sa telom Petara Kočića, avgusta 1916. godine, napušta bolnički krug psihijatrijske bolnice na Guberevcu.